imagesCAHPHFFPU mnogim kulturama postoji podvojenost braka (ili nekog drugog oblika stalne monogamne veze) i erotike. Zašto „držimo zver na lancu“ u braku, a „teramo kera“ van braka? Da li je to prirodan red stvari ili samo savremen socijalni kliše? Koliko poznatost i sigurnost u braku ubijaju želju? U kojoj meri možemo nekoga upoznati? I koliko je brak uopšte siguran?

Kad se probudimo, ne možemo da donosimo odluku koga ćemo danas voleti i želeti. Možda zbog toga imamo doživljaj da su i ljubav i seksualna želja ili nešto van nas, ili naš animalni deo, ali svakako u zoni koju ne kontrolišemo. Zastarelo je tako mapiranje čoveka: unutra (biološko) –spolja (društveno); niže (nagoni) – više (racio). Danas nas nauka vidi kao društvene životinje, kao prožimanje biološkog i društvenog ustrojstva.

Ako se definišemo kao „kolica za gen“ (Met Ridli) i sagledamo seksualnost kao deo sveukupnog životinjskog sveta, lako ćemo naći opravdanje za svako naše ponašanje (pa i incest). Sindrom Eve Bovari i tezu da žena lakše zatrudni sa ljubavnikom, nego sa mužem, možemo povezati sa uobičajenim ponašanjem kod vrabaca. Da li smo mi vrapcomorfni, ili smo sličniji nekim monogamnim pticama? Da li je seks za nas genetska trgovina, a uparujemo se samo radi razmnožavanja?

Iako smo genetski definisani na rođenju, nasleđujemo samo dispozicije u velikim rasponima od-do. Čak i biološko ustrojstvo se delom stvara tokom života, a nema ga na rođenju. Kada je u pitanju ljubav i seksualnost, prožimanje biologije i psihologije je takvo da mi učimo da volimo i humanizujemo svoju seksualnost doslovno do poslednjeg daha. Možda baš zbog složenosti tih funkcija, velike su varijacije i moguće su komplikacije na životnom putu. Sa jedne strane naše Unutra, što instinktivno, što nesvesno, a sa druge strane Spolja društvenim normama definisano, prelama se u našoj ličnosti u formi Hofšteterove (Gedelove) „čudne petlje“.

psihosexKada potražimo odgovore u istoriji civilizacije, shvatamo da su naši pojmovi braka, ljubavi, seksualnosti bitno promenjeni. Od XIX veka, kada su sve ređi ugovoreni brakovi, uz progresivnu seksualizaciju ljubavi, preko seksualne revolucije XX veka, porasli su nam apetiti u vezi sa obimom seksualnog uživanja koje brak treba da nam pruži. AIDS u novije vreme, opet favorizuje monogamni modus. Da li težnju za posedovanjem poznatog, sigurnog koji očekujemo da nam brak zadovolji možemo da uskladimo sa težnjom za uzbudljivim i nedostupnim? Da li su zaista „zabranjeno voće“ i tuđi muž/žena slađi?

Navika, rutina, predvidivost mogu da ubiju želju. Pitanje je zašto smo voljenu osobu pretvorili u naviku? Da li je volimo, ali su nam seksualni afiniteti i senzibiliteti različiti? Da li se jednostavno hemijski, feromonski ne slažemo?… Ništa od toga. Mi smo sami, bez ičije pomoći, ubili želju, jer imamo takvu kontaminaciju, takvu mapu, takav kliše u glavi u kome se seksualnost žrtvuje u braku, a krugovi ljubavi i seksa se ne preklapaju. Mi živimo naša uverenja i potpuno je svejedno sa kim smo u braku, jer ćemo taj manevar u glavi napraviti uvek! Sami sebe sabotiramo u braku. Paradoksalno, ali tačno. Naravno, lakše nam je da optužimo partnera, nego da se prihvatimo osvešćivanja naših uverenja i njihovim korigovanjem. Mislimo da znamo da volimo, a prave smo analfabete. Zašto onda sebe mučimo? Zašto smo formirali pogrešna uverenja i šta je maladaptivno?

 

Psihologija kad god nešto ne može da objasni sada i ovde, poseže za detinjstvom. Prve veze sa okolinom formiramo sa roditeljima. Do prve separacije, zaista ne bismo preživeli da nismo u potpunoj simbiozi sa nekim ko brine o nama. Ali i kasnije, roditelji prave manevre da nas drže u iluziji sigurnosti, tako što kriju od nas svoje dileme, brige, nemoći, a i trude se da nam uklone sve što nas spolja ugrožava. Tako nam fiksiraju vezu ljubav=sigurnost. I kasnije, birajući partnera sa kojim ćemo da delimo svakodnevicu želimo tu težnju za sigurnošću da ostvarimo, te pecamo partnere koji hoće da budu u simbiozi – vizija „sigurne bračne luke“. Činjenica je da  treba bitno da se promeni naš način voljenja roditelja i partnera. Kao odrasle osobe možemo da preživimo sami, nisu nam zato potrebni partneri!

Roditelji su nas takođe zavaravali da se bliskost ostvaruje tako što nam je osoba sa kojom živimo postaje transparentna. Tako nam je i predvidljiva. Da li smo u stanju da nekoga potpuno upoznamo, kada i sebe svojim postupcima možemo da iznenadimo? Kad dođe do rastanka, odjednom kao da je neka druga osoba pred nama, a zapravo to je ista osoba, samo nam nije pokazala sve svoje „sobe“. Još, ako prihvatimo da je životu imanentna promena, pod pretpostavkom da smo partnera i upoznali dobro u jednom momentu, da li smo ispratili sve promene? Izgleda da je „bračna sigurnost“ samo naš konstrukt, kojim mi pokušavamo da nahranimo našu nesigurnost. Sigurnost nije deo ni višedecenijskih veza, a drugu osobu nikada ne možemo u potpunosti da upoznamo. Brak nije konstanta.

str-ly com 1366669469 138Kad ubijemo brak, onda nam naše Dete vapi za uzbuđenjima. Naš um bi da se igra, te fantaziramo o novom, nedostupnom, pakujući to u težnju da ćemo tako ostati mladi, odnosno da ćemo „doživeti mladost kakvu nismo imali“ sa nesputanim seksualnim izražavanjem, bez briga o sigurnosti i bračnim okovima. Traženje seksualnosti van braka i ljubavi je samo infantilna pobuna! Istina je da kako sazrevamo, naši kapaciteti i za ljubav i za seksualnost (bez obzira na biologiju) rastu. Činjenica je da nam nekom čarolijom pruže mogućnost da budemo tinejdžeri, ne bismo to hteli, jer je njihov život mnogo manje slobodan, nego život odrasle osobe. I ne umeju da vole, niti da se seksualno zadovolje na način koji bi nama sada odgovarao. Bolji smo virtuozi-ljubavnici sa godinama, ako sebe ne sabotiramo! Živeći, rafiniramo i našu putenost i starost nije nikakva prepreka za seksualno uživanje – uvek nam ostaju na raspolaganju usne i koža! Ako smo školovali srce i humanizovali seksualnost, mi smo akademci i mladalačka osnovna škola ne može da nas zadovolji!

Podvojenost ljubavi i seksualnosti, braka i vanbračnih vezivanja je naša tvorevina, za koju, kad je nismo osvestili, mislimo da je prirodna i da je zakonitost. Možda samo treba da uzmemo dozvolu da se igramo sa stalnim partnerom, možda ćemo shvatiti da ne moramo da vodimo dvostruki život i da će nam taj spoj omogućiti da podignemo svoje umeće ljubavi i svoju seksualnost na zreliji nivo. Možda ćemo tek tada biti u stanju da izgradimo jednu Mi-konstrukciju, koja će ispuniti sve naše želje i fantazije.

Autor: Ljiljana Jerinić, psiholog

izvor: tetka.rs