psihosex2Psihoseksualna terapija je relativno novi integrativni oblik psihoterapije specijalno koncipiran za lečenje disfunkcionalnog seksualnog ponašanja uslovljenog psihološkim razlozima. To je originalno delo Helen Singer Kaplan, američkog psihijatra, koja se pojavljuje 70-tih godina prošlog veka u vremenu posle Mastersa i Džonsonove (bračni drugovi, lekar i psiholog, koji su istraživali seksualno ponašanje i zapravo stvorili seksualnu terapiju) i Kinsey-ja (biolog i seksolog, koji je svojim istraživanjima dao veliki doprinos svetskoj seksologiji). Ona je uočila da tadašnja psihoanalitička terapija, bračna i porodična, kognitivno- bihejvioralna, pa čak i seksualna terapija, ne daju rezultate kad se primenjuju izolovano. Stoga je koncipirala novi psihoterapijski metod koji objedinjuje efikasne postulate svih modaliteta i nazvala ga je psihoseksualna terapija.

Psihoanalitička psihoterapija – pokušava da promeni seksualno disfunkcionalno ponašanje razrešavanjem intrapsihičkih konflikata i sticanjem uvida (da se nesvesni procesi seksualnog funkcionisanja “osveste“).

Partnersko-bračna psihoterapija– smatra da je seksualna disfunkcionalnost posledica loše i nekvalitetne komunikacije između partnera, pa se najviše radi na njihovom interpersonalnom odnosu.

Seksualna terapija –brzo i uspešno otklanjanje simptoma seksualnih smetnji. Nijedan partner nije pacijent, već oba partnera moraju da promene međusobni odnos i putem seksualnih vežbi razviju seksualno funkcionalnije ponašanje.

Kognitivno-bihejvioralna terapija– seksualno disfunkcionalno ponašanje je rezultat pogrešno naučenog ili neprilagođenog seksualnog ponašanja, pa se radi na modifikaciji kognitivnih distorzija (iskrivljenih uverenja) i zadaju se fizičke vežbe izlaganja (kao modalitet sistematske desenzitizacije).

Polje primene – kome je potrebna psihoseksualna terapija?

Zbog fleksibilnosti i mogućnosti kombinovanja različitih pristupa, u zavisnosti od potreba klijenata, psihoseksualna terapija se koristi kod svih oblika seksualnih disfunkcija, kada su seksualne smetnje udružene sa neurotskim poremećajima, poremećajima ličnosti ili psihosomatskim stanjima. Takođe, veoma je značajna u tretiranju sekualno devijantnog ponašanja (parafilija – fetišizam, egzibicionizam, voajerizam itd…) , kao i u poremećajima seksualnog identiteta (transvestizam, transeksualizam…)

Ne primenjuje se kod organski uslovljenih seksualnih smetnji, kod osoba koje ne shvataju da je priroda njihovih smetnji povezana sa psihološkim uzrocima, kod osoba koje ispoljavaju psihotične poremećaje ili tešku depresiju, kada je primarno lečiti bolest, a ne seksualnu disfunkcionalnost.

 

autor: Josif Fidanovski-psihoseksualni terapeut