XX ping – pong XY

XX ping – pong XY

Čak ni najveće feministkinje ne poriču da su kroz istoriju civilizacije muškarci postigli više od žena i to ne samo u prirodnim naukama i umetnosti, nego i u tradicionalno „ženskim“ oblastima modnog kreiranja, unutrašnje dekoracije i kuvanja. Kako se to objašnjava?

Dve su grupe hipoteza: biološke i kulturološke. Biološke, nadmoć muškarca vide ne samo u njegovoj većoj težini, visini, snazi, nego i u većem mozgu. Testovima opšte inteligencije (Bine-Simonova skala) dobijeno je da je prosečan IQ za dečake 100,5, a za devojčice 99,7. Međutim, ova razlika nije statistički značajna, te je pripisana greškama u merenju. Onda su se aktivirali testovi specijalnih sposobnosti, pa su se devojčice iskazale bolje u testovima verbalne fluentnosti i neposrednog pamćenja, a dečaci u aritmetičkim sposobnostima… i slično. Kulturološke hipoteze govore o tome da ženama nisu pružene iste mogućnosti, te se zato nisu „videle“ kroz istoriju. Tu tezu je vrlo lepo razradila Virdžinija Vulf u knjizi „Svoja vlastita soba“ u kojoj je dokazala da hipotetička sestra Šekspira nije nikako mogla da ostavi trag u književnosti i pored genijalnosti.

Suštinski ovo pitanje polnih razlika odgoneta tajnu porekla razlika, sa jedne strane i bavi se njihovim vrednovanjem: inferiorno vs. superiorno, sa druge strane.

Razlike počinju različitom genetskom strukturom. I danas nije neobično čuti rečenicu: „Žena mi je rodila ćerku“, kao da je žena „kriva“ što „pogrešno“ rađa. Ironija je da upravo očev spermatozoid određuje pol deteta!!! Majčino jajašce je uvek X, a spermatozoid daje ili X (onda je dete XX – žensko), ili Y (onda je dete XY – muško). Biološke razlike se kasnije identifikuju po celokupnoj telesnoj građi kroz primarne i sekundarne polne karakteristike.

Psihološke razlike se odnose pre svega na seksualno ponašanje. Ukoliko nije neka biološka deformacija (hermafrodit), pojedinac se socijalizuje prihvatajući odgovarajuću polnu ulogu. Dok su kod nižih životinja polni odnosi determinisani instinktima, kod čoveka zavise od procesa učenja , odnosno od vladajućih kulturnih modaliteta. Današnje društvo stavlja mlade pred složene zahteve, jer su uloge relativizirane, pre svega aktivnijim uvođenjem žena u društvene procese, uz kontracepciju i opštu demokratizaciju potrošnje seksualnih zadovoljstava. Da li to znači da ćemo se u budućnosti i biološki izjednačiti, ako se uslovi za razvoj izjednače? Da li budućnost pripada feminiziranim muškarcima i androidnim ženama?

Ideja o izjednačavanju polova počiva na logičkoj pretpostavci o bipolarnosti: jedna kontinuirana dimenzija ima dva kraja koji se definišu +1 i -1, a u sredini je nulta (neutralna) vrednost. Kao ni mnogi pojmovi u psihologiji, ni polnost nije jedan kontinuum! Tu je pogrešio Oto Vajninger. Nismo mi samo mešavina dve supstance u određenim srazmerama, pa raspoređeni na jednoj osi, sa mogućnošću da budemo i na nultoj poziciji. Bez obzira na pojavne oblike, u krajnjoj liniji svi smo ili žena ili muškarac! Mi smo kvalitativno drugačiji i takvi treba i da ostanemo!

U procesu prihvatanja svog polnog identiteta i polne uloge, moguće su poteškoće i skretanja. Sa jedne strane dekompozicija muške i ženske polne uloge u savremenom društvu, a sa druge strane roditeljske poruke koje zabranjuju da se bude ono što smo začećem-rođenjem postali, dovode do endogene odluke da se ne prihvati svoj pol i do konfuzije u polnom ponašanju. Preuzima se uloga suprotnog pola, demonstriraju se osobine suprotnog pola oblačenjem, izgledom, ponašanjem, govorom, rečnikom, izborom profesije, načinom života…Jedan od poznatih obrazaca ide ovako: Roditelj jako želi dete određenog pola. Kada se rađa dete „pogrešnog“ pola, više ili manje eksplicitno se to stavlja okolini na znanje. „Ne treba mi druga ćerka!“ A dete se oblikuje kao dete željenog pola. Počne se sa imenima koja su dvosmislena: Saša, Staša, Sava, Sanja, Vanja i slično. U obraćanju se umesto :“Tako je, ćerko“ kaže: „Tako je, sine“. U dečjim igrama se podstiče socijalizacija u ulogu suprotnog pola. Izražava se prezir prema „neželjenom“ polu, a fascinacija „željenim“. Svakako se detetu jasno stavi do znanja da će biti voljeno samo ako bude suprotnog pola. Čak kad je dete bolesno, izgovaraju se rečenice: „Neka crkne, ionako se pogrešno (kao žensko) i rodila!“ čime se negira ne samo neotuđivo pravo na ljubav, nego i pravo na život! Da li je onda čudno ako dete donese odluku da ne bude svog pola, pojavno ili skriveno, svejedno?

Dozvola da se bude svog pola je nužna za zdrav razvoj. Ovako glasi: Vredno sam ljudsko biće bez obzira na pol i vredim bez obzira da li me prihvataju ili ne. Super je što sam žena (muškarac)! Predivno je biti žena (muškarac)!!!!

Autor – Ljiljana Jerinić – psiholog