Depresivnost kod dece

Porodica na psihoterapiji

Često se dešava da roditelji ponašanje dece prepisuju bezpbrazluku, a popuštanje u školi vide kao lenjost, pa sa učestalim kritikama i kaznama još više doprinose da dete razvija lošu sliku o sebi…

Iako se depresija najčešće povezuje sa emocionalnim stanjem koje je karakteristično za odraslo doba, ne znače da se neki od simptoma depresivnog raspoloženja ne mogu naći i kod dece u školskom i adolescentnom uzrastu. Zato je važno posmatrati decu i preoznati neke simptome kako bi mogli na vreme da reše.

Za razliku od odraslih koji imaju sposobnost da prepoznaju svoje emocije, deca i adolscenti često ne znaju niti da prepoznaju svoja osećanja, niti da se verbalno izraze i opišu šta im se događa. Većinu problema mladi pokazuju kroz svoje ponašanje, a ne verbalno. Zato je roditeljima ponekad teško da primete i shvate šta se sa detetom dešava.

Simptomi depresije

Simptomi deprsivnost kod dece mogu biti različiti od simptoma kod odraslih ljudi. Mogu se pokazati kroz preteranu razdražljivnost, ispade besa, agresivnost, pojačane strahove… zatim slabiju motivaciju, interesovanje i koncentraciju u školi, povučnost, osećaj odbačenosti od vršnjaka, lošiji odnosi među vrnjacima… Sve to vreme deca mogu redevno da idu u školu i ispunjavaju svoje svakodnevne obaveze, a da niko ne primećuje da se nešto dešava.

Često se dešava da roditelji ponašanje dece prepisuju bezobrazluku, a popuštanje u školi vide kao lenjost, pa sa učestalim kritikama i kaznama još više doprinose da dete razvija lošu sliku o sebi. Vremenom dete, koje se već oseća zapostavljeno i nevoljeno, sve više razvija osećaj krivice i lošu slike o sebi i počinje da se vrti u začaranom krugu neprijatnih emocija iz kojih ne zna kako da se samo izvuče. Za probleme u druženju sa vršnjacima obično krivicu svaljuju na sebe, tumače da su nedovoljno zanimljivi drugima, nedovoljno lepi, pametni i zabavni da bi se neko sa njima družio.

Psihoterapija za celu porodicu

Dobra stvar je da vrlo često ovaj problem razvojne prirode i uspešno se rešava psihoterapiski, ako se uključi cela porodica. Jedan deo rada povezan je i sa radom sa roditeljima, gde oni uče nove načine ponašanja prema deci, menjaju svoju porodičnu dinamiku kako bi deci bilo bolje, menjaju svoje vaspitne stilove i odnos prema deci. Drugi deo rada je sa samim detetom gde uče da promene sliku o sebi i svetu koji ih okružuje, steknu više sampopuzdanja i samopštovanja, prepoznaju svoja osećanja, izveštavaju o njima, oslobađaju se neprijatnih emocija, razvijaju emocionalne i socijalne veštine. Sve ove veštine mogu da nauče na kreativan način kroz igru i imaginaciju, gde se zabavljaju i ujedno rade na sebi.

Devojčica koja je u tom trenutku bila na samom početku adolsecencije, roditelji su doveli na razgovor jer nisu razumeli šta se sa njom dešava, čak su bili i ljuti na nju jer su mislili da je razmažana i bezobrazna, žalili su se da je potpuno nemtovisana školi, ništa ne uči i ne pamti u školi,  ni sakim se ne druži, ne izlazi iz kuće, sa familijom ne komunicira, prema roditeljima pokazuje samo bes i otpor.

Osećaj zapostavljenosti

Devojčica se u stvari osećala zapostavljenom u porodici, nedovoljno dobra i uspešna u odnosu na sestru, u školi je trpela vršnjačko nasilje koje niko nije primećivao, a potajno je patila za drugarima iz starog kraja iz koga se preselila.

Psihoterapijski rad se odvijao i sa njim individualno i sa roditeljima. Roditelji su promenili odnos prema njoj i svoje vaspitne stilove, dinamiku provođenja vremena i druženja, više su posećivali školu i izveštavali o psihičkom nasilju koje je trpela. Ona je počela da osvešćuje i verbalizuje svoja osećanja, učila je kako da izbacuje iz sebe neprijatne emocije i da se nakon toga oseća bolje. Razvijala je svoje socijalne veštine i rezultati su se vrlo brzo primećivali. Ubrzo je psihčko nasilje u školi prestalo, a ona se sve više otvarala ka druženju sa drugaricama. Počela je mnogo više da komunicira sa okolinom, da se druži sa vrnjacima, da izlazi napolje i svakako se osećala bolje i zadovoljnije.

Vrlo je važno da roditelji posmatraju svoje dete i da ako primete ponašanje koje ima deluje po bilo čemu čudno i drugačije uobičajnog, to treba da im bude alarm da se sa detetom nešto dešava i da treba obratiti pažnju na njega. Prvo bi trebali sami da pokušaju da otvore dete i shvate njegovu unutrašnju patnju, a ako se takvo ponašanje i dalje nastavi potražiti i stručnu pomoć.

Ljubica Bogetić – psiholog, psihoterapeut