Kazna iz ugla pozitivne discipline
Na seminarima za roditelje jedno od glavnih pitanja je kako deci postaviti granice, da li ih treba kazniti, kako ga disciplinovati kad razgovor ne pomaže…
Ono što pozitivna disciplina zastupa je da se termin kazna zameni terminom logična posledica. Za razliku od kazne, logična posledica nema za cilj da ponizi dete i da se ono oseti loše, već da stekne odgovornost za svoje postupke, na taj način što će imati logičnu posledicu koja proizilazi iz lošeg ponašanja. Cilj je da dete nauči kako treba da se ponaša. Većina tradicionalnih kazni nisu dovele do tog cilja, odnosno dete nije izvuklo zaključak kako treba da se ponaša, jer nije imalo posledicu.
Samo kritikovanje i zastrašivanje, bez ikakvih postupaka, takođe u velikom broju slučajeva ne dovodi do rezultata, jer dete iznova ponavlja isto ponašanje. Naravno, to ne znači da ne postoje slučajevi kada je bolje kazniti dete, nego čekati da ima posledicu. Na primer, nećete čekati da dete udari auto da bi samo shvatilo šta je posledica istrčavanja na ulicu.
Razlika između kazne i logične posledice
Jedna od razlika je što je kazna povezana sa roditeljskim besom i roditelj tad ima nameru da dete ispašta zbog lošeg ponašanja, što za rezultat ima bunt i inat kod dece, pa oni tako često i namerno ponavljaju isto ponašanje, dok logična posledica nije osveta, već samo posledica ponašanja.
Na primer, roditelji se često žale kako je njihovo dete nasilno ponaša prema drugoj deci u parkovima, igraonicama i dečijim rođendanima. Jedan primer je mama koja je došla na savetovanje jer je nakon razvoda njen sin od tri ipo godine, počeo da se nasilno ponaša prema drugoj deci. Prvo su joj skrenuli pažnju u vrtiću, a zatim je i sama primetila da u parku, igraonici i na dečijim rodjendanima njen sin gurne ili udari drugu decu, najčešće devojčice, bez nekog vidljivog razloga. Ona predpostavlja da je razlog ljubomora jer je mama pokazala simpatije prema drugom detetu.
Bila je zabrinuta i uplašena, pokušavala je da ga kazni, a zatim i da lepo priča sa njim da ne treba to da radi, ali takvo ponašanje se i dalje nastavljalo.
Zatim je počela da koristi metod logočnih posledica.
Prvi sledeći put, nakon prve opomene da to ne radi ili će ići kući, kada je opet gurnuo drugo dete, ona ga je spakovala i odnela kući iz parka, ne obazirući se na njegov plač i poglede drugih ljudi.
Drugi put joj se desilo u poseti prijateljice koja ima malu decu, kada je drugi put to ponovio, spakovala ga je i odvela kući.
To se dešavalo još par puta u igraonici, ali se vremom smanjivalo i posle par meseci je prestao da se tako ponaša.
Majka nije ni vikala, ni pretila, nego mu je dala mogućnost da bira da li će da ostane da se igra i da se lepo ponaša, ili će ako se loše ponaša prekinuti igru i ići kući. Kada je shvatio da ako se loše ponaša prema drugoj deci, neće se više igratri u parku i igraonici, promenio je ponašanje.
Znači, kada odredimo granice, važno je da ne ostane sve na praznoj priči, već da roditelji budu odlučni i smireni i da što je najvažnije reaguju! Posledica mora da bude logično povazana sa dečijim ponašanjem, bez pretnji i zastrašivanja. Dete će tako dobiti šansu da razmisli o promeni ponašanja i naučiće da bude odgovorno sa sebe i svoja dela.
autor: Ljubica Bogetić – psiholog, psihoterapeut, coach
Leave A Comment
You must be logged in to post a comment.