Brzina savremenog života i borba za egzistenciju, dovodi do toga da sve više roditelja rade i po više poslova kako bi preživeli. Ako nakonlj1 teškog radnog dana dođu kući i opuštaju se uz TV ili mobilni telefon, onda se izgubi i to malo vremena koje bi trebalo provesti sa decom. Rezultat savremnog načina života, trke za egzistencijom, i pogrešne logike roditelja da se deca vaspitavaju sama, obično su zanemarena deca.

Ovu decu često u školi prepoznaju kao nemirnu decu koja sa lošim ponašanjem privlače pažnju.

Kvalitet vremena

Kada govorimo o zanemarenosti ne mislimo samo na količinu vremena koje roditelji provode sa decom, već i na kvalitet vremena. Tako na primer, roditelji koji provode fizički dosta vremena sa decom, ali za to vreme su psihički odsutnu, ne pokazuju im ljubav i pažnju, ne raygovaraju i ne vaspitavaju ih, njihova deca će takođe da se osete zamenarena.

Vaspitavanje dece podrazumeva da sa decom svakodnevno treba razgovarati o dobrom i lošem ponašanju, postavljati im neke zahteve, pohvaljivati ih ali i kada je potebno i kritikovati, korigovati njihovo ponašanje I postavljati granice. Kod zamenerene dece obično se postavljaju vrlo mali zahtevi, malo se pohvaljuje I ponašanje I ličnost, ali malo i kritikuje loše ponašanje. Kada se takvo dete loše ponaša, onda dobije kritike, koje su često upućene na ličnost, i ne dobije i objašnjenje kako treba da se ponaša.  Pošto nemaju jasne orjentire, shvatili su da privlače pažnju sa lošim ponašanjem, a negativna pažnja je za njih bolja nego nikava pažnja.

Često je problem zato što ovakvi roditelji veruju da dete treba pustiti da se razvija samo od sebe, jer će tako naučiti da bude samostalno…

Loše ponašanje – apel za pažnjom

Jednu devojčicu su tako roditelji doveli na terapiju jer su nezadovoljni njenim ponašanjem u školi, lošim uspehom, čestim kritikam nastavnika, agresivnim ponašanjem prema roditeljima… shvatili su da često privlači pažnju lošim ponašanjem, ali ne razumeju zašto i ne vide svoju odgovornost I tome. Tokom terapije devojčica je na crtežu porodice nactala sebe, brata I svog kućnog ljubimca, iako žive sa roditeljima. Žalila se kako mama I tata ne provode veme sa njom jer puno rade, dolaze kući kasno, vrlo su umorni I treba im vreme da se odmore. Majka uveče poslea posala mora da šeta kuče, I da sređuje kuću, I nema vemena das a njom razgovara. Roditelji ne znaju da njihovo dete već duže vreme ima problema u školi I sa drugaricama, i da ima zdravstvene probleme koji su očigledni. Roditelji su takođe bili uključeni u terapijski proces I kada smo napavili novu porodičnu dinamiku, devojčicimo stanje je počelo da se popravlja. Novi plan porodice je bio da nakon radnog vremena mogu zajedno da izvode kuče napolje I tako se druže I razgovaraju, mogu zajedno da spremaju ručak I sređuju kuću I dok rade da razgovaraju o situacijam I osećanjima sa kojima se dete susreće, I na taj način nije zapostavljena ni kuća ni dete. Da kada su zajedno aktivno učestvuju u vaspitnom procesu, izražavaju svoja očekivanja, pohvaljuju pozitivno ponašanja I kritikuju negativno.

Učestvovanje u odrastanju

Znači, iako je realnost da mnogi roditelji moraju puno da rade da bi preživeli to ne znači da je količina vremena provedena sa decom jedino važna. Ono što je mnogo važnije je kvalitet provedenog vremena, što podrazumeva da barem tih sat, dva koje zauzeti roditelji imaju na raspolaganju provode u aktivnom druženju sa decom I postavlajnju jasnih granica, kako bi deca imala jasne orjentire u životu. Deca se ne vaspitavaju sama I nije dovoljno samo im dati da jedu, da se obuku I da gledaju “uspešne” roditelje, već I aktivno učestvovati u njhovom odrastanju I vaspitanju, usmeravati ih I postavljati granice.

Ljubica Bogetić – psiholog, psihoterapeut

eoscentar@gmail.com