Zašto i kako da budemo asertivni?

Zašto i kako da budemo asertivni?

Asertivnost je postala nova paradigma u stručnim krugovima. Zašto je potrebno da shvatimo značenje tog pojma i zašto je u našem interesu da savladamo tu socijalnu veštinu?

Pojam dolazi sa engleskog govornog područja. Glagol to assert znači: odbraniti svoj stav, pribaviti svoje pravo, zahtevati priznanje, afirmisati se… Nov pojam, stari koren. Još u latinskom jeziku assero (is,ere,serui, sertum), između ostalog, znači: štititi, braniti. Zar ljudi u prošlosti nisu znali da se zaštite, te im nije bila potrebna asertivnost? Kako su onda preživljavali?

Nije prošlo ni tri veka od kada su se moji preci spuštali niz Pivu i Drinu, bežeči pred turskim zulumom. Rečenica koju je slušala uplašena devojčica, sklupčana kao miš: “Sedi mirno, ne ljuljaj čamac!“, pomogla joj je da preživi. Da li ta dobra devojčica, navikla na „imaš sliku, nemaš ton“ treba i danas da sedi zakucana na dnu čamca, ili treba da nauči da ga ljulja? A da li će ti davni preci, ili čak i roditelji, da joj daju dovoljno adaptivna uputstva? Neće. Neasertivnost nam je u genima!

Delom je tako jer se život ranije iscrpljivao u preživljavanju. U socijalnim kontaktima bila su na izboru dva ekstremna obrasca: pasivnost ili agresivnost. Kad sretneš neznanca na putu, možeš da isučeš mač i da ga posečeš, ili da pobegneš što brže te noge nose. Ako sretnemo tokom čitavog života maksimum stotinak ljudi, možda je to dovoljno da znamo. Današnji socijalni rizici traže novi modus, ni pasivni, ni agresivni, već asertivni. Kod pasivnog ponašanja izbegnemo koflikt, ali ostajemo nezadovoljni, jer nismo ostvarili svoje interese (želje, ali i potrebe). Kod agresivnog, ostvarimo šta smo naumili po svaku cenu, tako da smo narušili prava drugih i delovali smo na njihovu štetu. Naravno da je nekada potrebno i jedno i drugo, ali češće možemo da postignemo oba cilja. Asertivnost je verbalno ili neverbalno ponašanje u kome jasno izražavamo naše potrebe i želje i borimo se za svoja prava, ali uzimajući u obzir i prava drugih. To je veština rešavanja konfliktnih situacija, jer su međuljudski problemi normalan, prirodan oblik socijalnog života.

Asertivnost ima i svoje naličje: suprotstavljanje nepravdi bez osećaja krivice i anksioznosti, i svoje lice: otvoreno, iskreno izražavanje naklonosti, nežnosti, pažnje i zahvalnosti. Evo nestardardizovanog upitnika (Nando Pelusi) kojim ćete samo uočiti u kojoj meri je ovo vaš problem. Odgovorite brzo, bez dugog premišljanja, sa tačno(T) ili netačno(NT) da li se ovi iskazi odnose na vas, ali iskreno kakvi ste zaista, a ne kakvi biste voleli da budete:

1. Lako, fluentno, slobodno komplimentiram nekome ko mi se dopada.

2. Kada neko, dok stojimo u redu, stane ispred mene, mirno mu  kažem da sam prva došla.

3. Zapenim kad uočim  da mi prodavac ili konobar svesno poklanjaju manju pažnju, nego drugima.

4. Poslodavac mi duguje nekoliko plata, a ja ćutim i čekam da se smiluje.

5. Bez problema izražavam svoje mišljenje, čak i kada znam da u prostoriji ima onih koji to ne odobravaju.

6. U razgovoru uvek govorim manje od sagovornika.

7. Mogu da prekinem telefonski razgovor u trenutku kada ja to hoću.

8. Iznova i iznova analiziram u glavi poslednji sastanak i brinem se za poteze koje sam preduzela.

9. Lako iniciram kontakt sa nepoznatim osobama.

10. Često se osećam kako je psovka jedino što opisuje moje stanje.

Za svaki sledeći odgovor upišite po jedna poen: 1T, 2T, 3NT, 4NT, 5T, 6NT, 7T, 8NT, 9T, 10 NT. Ako imate 8 i više poena, smatrajte da ste asertivni. U suprotnom, nešto preduzmite.

Na sreću asertivnost je socijalna veština koja se uči i to čitavog života!  Kroz proces socijalizacije se spremamo od detinjstva da se snalazimo u socijalnih situacijama. Nažalost neasertivna društva i porodice, guše asertivnost, uglavnom ga poistovećujući sa agresivnošću. Defanzivno, pasivno ponašanje: ne postavljaj pitanja, budi poslušan, pristojno se ponašaj, dobre devojke ne psuju i ne besne, kad voliš žrtvuj  se, ugađaj drugima, ko tebe kamenom-ti njega hlebom, kad si ljuta –plači… su poruke koje oblikuju socijalne veštine češće ženskog, a ređe muškog pola, pod maskom kulturnog ponašanja. Rezultat je stalni osećaj anksioznosti, tenzije i fizičke neprijatnosti, povlačenje, emocionalna nepismenost, doživljaj da smo iskorišćeni, a u vezi sa tim i osećaj potištenosti i bezvrednosti, jer ne znamo kako da se zauzmemo za sebe i svoja prava. Takođe u vaspitanju  adolescentima se ne daju tehnike kako da svoja prava ostvare tako da ne povređuju druge i sebe, kako da konstruktivno reše konflikte, jer se, sem pasivnosti, koju oni odbacuju, ne vidi  mogući modus. Rešenje je trening socialnih veština, gde će se usvojiti i navežbati asertivnost. Naravno, kao kod učenja novog plesa, nije dovoljan ni ovaj članak, ni jedan seminar, ni jedan trening da biste postali ekspert u novoj veštini. Ali ovo su  prvi koraci. Asertivni treninzi su posebno korisni za preadaptirane, one sa sindromom dobrog deteta.

Autor: Ljiljana Jerinić, psiholog

izvor: Tetka.rs