Relaciona trauma se razlikuje od „klasičnih“ trauma (poput nesreće ili rata) jer ne nastaje kroz jedan veliki događaj, već kroz povrede koje se ponavljaju u najvažnijim odnosima – onima koji bi trebalo da budu izvor sigurnosti, ljubavi i podrške.

Kako nastaje?

Najčešće se javlja u detinjstvu, u odnosu sa roditeljima ili starateljima, ali može nastati i kasnije, u partnerskim ili prijateljskim odnosima.

Najčešće nastaje kada:

  • roditelj ili bliska osoba često kritikuje, omalovažava ili ignoriše dete,
  • roditelj nije emocionalno dostupan (npr. depresivan, zaokupljen sopstvenim problemima),
  • dete doživljava povremenu toplinu, a povremeno odbacivanje (nestabilna povezanost),
  • u odnosima postoji hronično narušavanje poverenja (izneverena obećanja, laži, emotivna manipulacija).

Za dete – koje zavisi od bliskih odnosa – ovakva iskustva predstavljaju duboku povredu jer signaliziraju da „nema kome da se veruje“ ili da „nije vredno ljubavi“.

Kako se manifestuje u odraslom dobu?

Odrasla osoba koja nosi relacionu traumu može:

  • teško verovati drugima (uvek očekuje da će biti povređena ili izneverena),
  • izbegavati bliskost (plaši se ranjivosti i vezivanja),
  • biti preterano zavisna od partnera ili prijatelja (strah od napuštanja),
  • imati osećaj da „nije dovoljno dobra“,
  • ulaziti u odnose koji ponavljaju isti obrazac odbacivanja i povređivanja.

Čest primer su osobe koja su odrasle uz kritičnog roditelja mogu kasnije nesvesno da biraju partnere koji ih omalovažavaju, jer im je taj obrazac „poznat“.

Razlika u odnosu na druge traume

Za razliku od šok-traume (jedan događaj) ili razvojne traume (dugotrajno nepovoljno okruženje), relaciona trauma je specifična jer se javlja u samom srcu odnosa – tamo gde bi trebalo da postoji sigurnost i ljubav.

Kako se leči?

Ključ u isceljenju relacione traume je terapijski odnos. Kroz siguran, stabilan i empatičan odnos sa terapeutom, osoba uči da je moguće imati vezu u kojoj se ne gubi, ne odbacuje i ne povređuje.

U terapiji se radi na:

  • prepoznavanju obrazaca iz prošlosti,
  • povezivanju emocija sa iskustvima,
  • razvijanju sposobnosti za zdravo poverenje i postavljanje granica,
  • izgradnji osećaja sopstvene vrednosti.


Relaciona trauma nas uči da ono što nas je povredilo – odnos – može postati i ono što nas isceljuje. Kada ponovo naučimo da verujemo i da se otvaramo u sigurnom prostoru, počinjemo da gradimo nove, zdravije obrasce povezanosti.

Ljubica Bogetić – psiholog, psihoterapeut

eoscentar@gmail.com