Vrlo često odrasla i punoletna deca imaju problem da se odvoje od roditelja. Čak i kada se fizički odvoje, ostaju psihološki vezana i snažno zavisna od njih. Uzroke ovog fenomena treba tražiti u detinjstvu — u međusobnoj interakciji dece i roditelja, ali i u roditeljskim potrebama i očekivanjima od dece.
Roditelji koji imaju potrebu da decu vežu za sebe obično ih od malih nogu prezaštićuju, ne postavljaju jasne granice, upućuju razne zabrane ili ih previše socijalizuju. Na taj način ih nesvesno čine nesigurnim i nekompetentnim da razviju sopstvene veštine i funkcionišu samostalno.
Deca kao sredstvo
Mnogi roditelji ne razumeju šta je pravi cilj roditeljstva — i nesvesno vide decu kao sredstvo za zadovoljenje sopstvenih psiholoških potreba. Na socijalnom planu mogu učiniti mnogo za svoju decu, ali na psihološkom planu očekuju mnogo toga zauzvrat.
Često je prisutna jedna neizrečena, ali snažna emocionalna ucena: „Mi smo ti sve pružili u životu. Žrtvovali smo se, odrekli smo se, ostali smo u braku zbog tebe… A ti nam to duguje — biti uz nas, pomagati nam, živeti blizu, raditi ono što mi želimo.“
Osećaj dužnosti i krivice
Ponekad su ove poruke otvorene — kao finansijske ucene ili pretnje odbacivanjem. Ponekad su suptilne i nesvesne: roditeljska bolest, usamljenost, nesrećan brak koji se „podnosi zbog dece“. Sve to u deci stvara dubok osećaj dužnosti — kao da moraju da vrate ono što su dobili — i osećaj krivice kada pokušaju da žive drugačije.
Kada takva odrasla deca dođu na psihoterapiju, potrebno im je mnogo vremena da uopšte prepoznaju da su emocionalno ucenjena. Da shvate da ceo život ispunjavaju tuđe potrebe, a ne sopstvene. Tek tada mogu da uče kako da te ucene više ne upravljaju njihovim izborima — i da sebi daju dozvolu na samostalan život, bliskost i autonomiju.
Duple poruke — primer iz prakse
Jedna mlada žena, socijalno i poslovno vrlo uspešna, stekla je uslove da se fizički odvoji od roditelja i otišla u drugi grad. Uprkos poslovnom uspehu, imala je ozbiljnih teškoća u partnerskim odnosima — birala je emocionalno nedostupne partnere, osećala se depresivno i povremeno se, uplakana, vraćala u roditeljski dom.
Njeni roditelji su na socijalnom nivou govorili: „Hoćemo da budeš srećna, sve smo ti pružili.“ Ali na psihološkom nivou poruka je bila sasvim drugačija: „Nemoj da odrasteš. Nemoj da se vežeš za nekog drugog. Ostani naša mala, dobra devojčica — uz nas si najsigurnija.“
Trebalo je mnogo vremena da prepozna te suptilne zabrane. Kada ih je prepoznala, ušla je u bunt — pokušala je da to objasni roditeljima, da ih promeni. Ali tada su nastajali još veći sukobi i sve dublji osećaj krivice. Jedino rešenje bilo je da odustane od potrebe da menja njih — i počne da menja sebe. Da nauči da je njihove poruke više ne povređuju. Da se oslobodi krivice. Da sama sebi da dozvolu na samostalnost, na ljubav, na sopstveni život.
Roditeljstvo nije žrtva
Roditeljstvo nije žrtvovanje — to je odluka koju su roditelji sami doneli. Deca nisu tražila da se rode i nije njihova dužnost da zadovoljavaju psihološke potrebe svojih roditelja. Kada za to dođe vreme, njihova dužnost je da se odvoje, da imaju svoju autonomiju — i da bez osećaja krivice grade sopstveni život.
Prepoznajete ovu dinamiku kod sebe?
Ako osećate da živite prema tuđim očekivanjima, da vas prati hronični osećaj krivice kada kažete NE, ili da se iznova vraćate obrascima koji vam ne služe — psihoterapija može biti prostor u kome počinjete da razumete odakle to dolazi i kako se osloboditi.
U EOS Centru na Novom Beogradu radimo upravo sa ovim temama — kroz individualnu psihoterapiju i transakcionu analizu koja posebno dobro otkriva roditeljske poruke i životne skripte.
📍 Bulevar Mihaila Pupina 10ž, Novi Beograd ✉ eoscentar@gmail.com
Ljubica Bogetić – psiholog, psihoterapeut, EOS Centar Beograd
Za individualne konsultacije na ovu temu: eoscentar@gmail.com
Get Social